Многи људи доживљавају грех као списак правила шта смемо, а шта не смемо да радимо. И ако починимо грех, бићемо кажњени. Али, право схватање греха је ипак нешто мало другачије. У раном хришћанству за реч ,,грех” кориштена је грчка реч ,,амартиjа” (ἁμαρτία) која се користила у стреличарском спорту и значила је промашај мете, циља. Циљ хришћанског живота јесте уподобљавање и заједница са Богом, а све што нас удаљава од те заједнице са Богом представља грех то јест промашај циља.
Који су то 7 смртних грехова?
- Пожуда, блуд
- Гордост, охолост
- Похлепа, шкртост
- Завист
- Прождрљивост
- Гнев
- Лењост
У нашем предању, под утицајем Римокатоличке цркве, усталило се учење да постоји седам смртних грехова. Посматрајући грех на тај начин погрешно закључујемо да постоје грехови који су смртни (неопростиви) и они који нису смртни – лакши (опростиви).
Сваки грех је смртан, јер нас удаљава од Бога – извора живота вечног. Стога, седам смртних грехова можемо једино посматрати и разумети као узроке свих других грехова, управо онако како их је схватао и Евагрије Понтијски. Прецизније, Евагрије је направио листу од осам „страшних искушења људске душе“, коју је касније 590. године папа Гргур Велики сузио на седам и прогласио „смртним“.
Сви греси, осим самоубиства, лече се покајањем. Покајање се за истинско и делотворно сматра само онда када је његова последица – остављање греха. Без те последице, покајање је – бесплодно. Ако се пак и поред кајања смртни грех не оставља и добровољно не одбацује, због снажне привезаности за њега, и ако покајник не удаљава од себе узроке греха или их сам добровољно не избегава, онда је такво покајање слабо, дволично, површно, и убраја се у дела лицемерја. Оно представља погибељни покушај човека да превари и Бога и самога себе.
Шта је покајање?
„Управо, то је почетак истинског хришћанског живота и његов услов” (протојереј Александар Шмеман). Тај моменат је потврђен у Светом Писму – да су свештенослужитељи они који имају „власт” да разрешавају грехе грешнима, а то су речи Богочовека Исуса Христа. Покајање, у црквеном схватању и у црквеној мисли, јесте моменат човековог прихватања својих личних сагрешења и потврда, пре свега самом себи, да није изабрао прави начин и пут за живљење и остварење својих животних начела.
Покајање и опроштај грехова
Христос нас је позвао на покајање, рекавши: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4, 17) , а Свету Tајну Покајања установио је, обраћајући се својим ученицима, речима: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18, 18) . A другом приликом: „Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 23) . Право опраштања и отпуштања грехова прешло је од апостола на епископе и свештенике.
Ако сматрамо да грех није и не постоји у нашем живљењу, штавише, да га не поседујемо, по речима Јована Богослова „ми се варамо”. Грех је управо противљене човека Богу. Бог који је све привео из небића у биће, показатељ је љубави и доказ да је Бог љубав.
Пример из Светог Писма и речи Господње: “Иди и не греши више да ти што горе не буде”, треба да одзвањају у нашим срцима. Сви светитељи су оплакивали своје и туђе грехове. Имамо пример покајање Давида и ту видимо колика је милост Божја. Цар Давид исповеда: “Његове очи точиле су сузе дан и ноћ због безбожника који су га подругљиво питали где је Бог његов” (Пс. 42,3).