Црквена јерархија представља пре свега икону Царства небеског заједно на Светој Евхаристији са верним народом и као таква Црква изображава тројичан начин постојања (у заједници Оца и Сина и Светога Духа). У Православној цркви постоје, још од апостола установљена, три чина (степена) свештенства, и то: епископски (владичански), свештенички и ђаконски. Сви остали су изведени из ова три основна степена.
Ђакон
Ђакони немају право вршења светих тајни, него помажу свештенику у току тих обреда.
Архиђакони и протођакони су ,,старији међу браћом својом”.
Посебно место међу ђаконима заузимају ипођакони, то су ђакони који учествују у богослужењу уз епископа. На архијерејској служби држе скут епископове одежде, пружају умиваоницу код прања руку, додају свеће којима епископ благосиља народ и др.
Свештеник
Свештеник врши свете тајне, а то су: крштење, брак (венчање), исповест, причешће (евхаристија), јелеосвећење и миропомазање. Једина света тајна коју свештеник не може да обавља је света тајна свештенства, односно, ниједан свештеник не може сам себе или некога другога да рукоположи. Свету тајну свештенства, рукоположења свештеника, може да врши само епископ. Дакле, епископ је тај који може да обавља свих седам светих тајни.
Сви свештеници, односно јереји су међу собом једнаки, али се разликују по залагању и ревности према црквама и парохијама које се налазе под њиховим старањем. С тим у вези, надлежни епископ може свештенику да додели неки од следећих звања:
Јереј – чин који сваки свршени богослов на рукоположењу аутоматски добија (најниже звање);
Протонамесник – одликовање;
Протојереј – свештеник који је одликован да на литургији носе надбедреник – духовни мач;
Протојереј ставрофор – свештеник који има право да преко мантије носи натпрсни крст око врата (највеће звање); додељује је само свештеницима са изузетним заслугама.
Епископ
Епископ или владика, главни пастир стада своје епархије, стара се о устројству Цркве и старешина је не само вишем и нижем свештенству, него и свим верницима своје епархије. Епископи се бирају из монашког реда, дакле, нико ко није монах не може да буде изабран за епископа.
У Српској Православној Цркви у епископском чину постоје три степена: епископ, митрополит и патријарх.
Митрополит је архијереј једне области чије се седиште налази у главном граду те области или покрајине. Митрополија је главни град или престоница области.
Патријарх је највиши чин у црквеној хијерархији. Назив патријарх потиче од грчке речи патрија (патриа), што значи: породица, племе, и архон, онај који почиње, началствује, дакле, онај који је на челу рода, односно народа.
Монашки чинови
У монаштву постоје три степена; први степен је расофорни монах, други су малосхимници и трећи великосхимници, што је највиши степен монаштва.
Јеромонахом се назива свештеник монашког чина; то је за свештеника посвећени монах, односно свештеник-калуђер. Само они имају право да врше свете тајне.
Синђел је грчка реч која значи саобитатељ, онај који живи уз неког. То је монах који живи уз патријарха, као сарадник и као сведок његовог непорочног живота. Синђели су у старим временима имали веома велики значај, добијали су титулу протосинђела и били су кандидати са највише изгледа приликом избора новог патријарха.
Игуман је настојатељ манастира, онај који о свему брине и организује живот у манастиру.
Архимандрит, начелник манастира, има право носења напрсног крста. Код нас се чин архимандрита додељује најзаслужнијим игуманима.