Свету тајну исповести дефинише православна литургика као тајну покајања, којом се човек чисти од грехова учињених после крштења. Исповест је, дакле, свештена радња у којој свештеник силом Духа Светога отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које он исповеди и за које се каје.
То није формална, уобичајена радња (са којом бисмо „припремили за долазећи празник”, или „да можемо да се причестимо“), то није изолована дужност и обавеза или потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже: „Многи се исповедају, али мало њих се каје!”
Шта је покајање?
Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха. Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога.
Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, светој тајни исповести. У колико човек покајањем није очистио, избацио из дубине свога бића грехе према ближњима, нити уложио труд и љубав да се постара о духовном здрављу у Христу, не постоји начин да се оствари помирење Бога и њега. Људски је грешити, али је људски и кајати се, као што је божанско својство праштање. То можемо видети кроз службу Цркве, и њен богослужбени део, “јер је Теби је својствено да нас милујеш и спасаваш, Боже наш…”
Свети владика Николај Велимировић каже: „Покајнику се отварају очи за два пута: први – за онај којим иде, и други – за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут је много мање. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.
Шта је исповест?
Света тајна исповести у Цркви постоји и дата је као могућност обнављања и исцељења грехом нарушене људске природе и живота. Зато је грех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савест. Отуда је исповедање и покајање облик духовног лечења.
Како се врши исповест?
С обзиром на чињеницу да данашњи верници свету тајну исповести и покајања обављају углавном на Светој Литургији уочи причешћа, и најчешће за време неког од великих постова, то ће умногоме спутати свештеника да се у целости посвети покајнику. Верници чекају у реду, а исповест која се обавља механички, и не траје дуже од пар минута по особи. Код оваквог начина исповедања верних, с разлогом можемо поставити неколико питања: да ли такву праксу можемо назвати светом тајном исповести, да ли је опроштај грехова добио онај који на таквој исповести није ништа рекао, односно исповедио (јер се због брзине исповест најчешћше своди на питање: Кајеш ли се? – Кајем. Јеси ли грешан?- Грешан сам). Свештеник потом чита разрешну молитву, и опет се поставља питање од чега је разрешио верника ако овај није ништа рекао?
Правилна исповест се врши у време када није богослужење због тога да би свештеник могао у потпуности да се посвети разговору са верником, а и онај који се исповеда да може да каже све оно за шта се каје. За то би било најбоље да се исповест врши после јутарњег или вечерњег богослужења. Такође онај који се исповеда мора да буде свестан свега што исповеда, како би та исповест била потпуна.